Uvijek kad umirovljenici organizirani u zlatarskoj udruzi organiziraju neki izlet, ne mali je broj onih koji propitkuju idu li  Romantika, Stjuardesa i – Mica. Naime, sudjelovanje triju članica jamstvo je dobre zabave u autobusu. Romantika je „špicname“ Mirjane Štahan, prirodno neizmjerno duhovite žene koja je majstorica u izradi slastica (premda ih ne jede). Dakako, uvijek su u putnoj torbi u kojoj obvezno ima mjesta i za „pohance“. Stjuardesa je „umjetničko ime“ Ankice Kuštović, umirovljene spremačice u zlatarskoj ispostavi Doma zdravlja, jedne od desetak umirovljenica tenisačica. Na izletima, poput stjuardese obilazi putnike, i nudi domaće aperitive za osvježenje (orehovac, višnjevac, rakiju od aronije…).

A Mica je - Mica! Tako jednostavno svi zovu Danicu Culi, originalnu 75 - godišnju duhovitu Loborku rođenjem, koju  je gledateljstvo RTL-a upoznalo kao posljednju domaćicu u zagorskoj seriji „Večere za 5“ . Stekla je naklonost svojim autentičnim govorom, ali i kulinarskim umijećem, kao i komunikativnošću. - Skuhala sam gulješ, onak, po starinski, kak se negda kuhale. Srnetina, junetina veprovina, jelen, svinjetina, još koj? Htela sam malo prejti se okolo, zato sam sudjelovala. Ionak nikam nejdem z doma – kaže Mica koju je gledateljstvo zapamtilo i po crvenome čuperku u kosi.

Crveni čuperak

-To je moj zaštitni znak. Nedavno sam išla kroz Martinščinu pa su me deca prepoznala i govorila „teta, je l more jen selfi?“. Kad su je prije prvoga svibanjskoga dana nazvali iz Udruge umirovljenika pitajući je hoće li doći na prvomajski grah na Majer, odgovorila je u svojem stilu. - Kaj bi ja na Majer išla, ter bi išla, na grah? Ne jem ga ni doma. Ne paše mi za želudec. Donesla  bum svoje kobase, špek, čvarke, bučnicu…i dopelala se bum s traktorem s košarom u koju bum dela još par ženskih – rekla je. Rečeno – učinjeno! Rasprostrla je po planinskom stolu delicije, svima nudila, a sama je najmanje kušala. -Kak sam dobila giht, male pazim kaj jem ! I ne pijem više gazirana pića. Samo čistu vodu! – priča Mica.

   Siromašno djetinjstvo

A nije joj uvijek bilo lagodno, posebice ne u djetinjstvu, koje je provela u Vlahekovu selu, ponad Lobora. Siromaštvo je bilo, ali i u njemu je bilo ljepote. - Vode nije bile. Prek sme s Martinščine vodicu nosili, gore Vlaheku, saki put po dva hampera. Tek kaj sam donesla, pa nazaj po vodu. V zime smo v lonec deli snega kaj smo topili. Zmislim se i kak smo negda repu kiselili. Pobrali  sme repu, belili smo ju nije,  nek smo same skopali gore grabicu, gde je rasla cima. Kak  sme imeli i grozdje, trop se je ožmeknul, al ni smele biti cukora. Onda smo najprije deli trop v kacu, pa repu, pa trop,  tak  smo 500 litri kacu repe namočili  , zalejali smo je z vodu. Cijele ljete smo ju imeli, nije se pokvarila- prisjeća se Mica spominjući i kravu koja je „delala celi bogi dan, v štali je bila  sam kaj je spala“.  

Četiri krave smo hranili  i 100 klaftri sinekoše smo imeli. H večer smo ih podojili kaj smo jeli mleke. Prije su v goru krave išle na tešče i  mi deca sme išli na tešće. Vsaki dan smo išli na Črne mlake. Krave  su se pasle ili jele kupinje, a  mi smo dukali po grmlju. Brali smo himper. Dime smo peljali jenu bukvicu. Pililo se ručnom pilom. V goru sem nerijetko hodila s krošnjom (vrsta koša op.a.) po preprat, jer su krave to jele. Hodili smo v šumu i po listje, kaj krave ne buju na golom spale. Jemput je Jura Pavlinićev moju mame našel v šume. „Draga, ti kradeš listje? Ja te bum toužil“. Je, toužil ju je. Došla ona k soudu i pita ju sudec je l je krala listje? ? „ Nisam, nisam krala listje  On me ni ni poznal kad je bil pijan, i torbu je zgubil“- povedala je mama. Sudec se je smejal i rekel joj je : „Hote samo doma.  A vi Jura ve bute sve platili“. Ak se po listje išle v državnu šumu, morala se plaćati listina.   Kad sem se već oženila s moužem sem išla po listje. On je vozil motor, ja sela na motor, na pleća dela krošnju, ručke su se napravile od krpja i po listje- pripovijeda Mica koja je s 19 godina došla u Repno . Niže sjećanja.

 Rasklepana hiža i rajnglek

-Hiža je bila rasklepana. Kad sem došla sim našla sam jednu zdelicu i jeden rajnglek, i taj je rajnglek bil podrapani. Vu čem buš ve jesti kuhal, ter buš skuhal jesti. Onda sam zela melje i male vode, dela sam na te gdje je curel rajnglek, na šporetu sam male stopila, kaj se to male zapekle, onda sem dela kuhat jesti, ter sem dela kuhat jesti – priča nam. Četrnaest je godina udovica i sama vodi veliko gospodarstvo. Mnogi se dive njezinoj fizičkoj kondiciji. -Dan mi počne kak se već treba zdiči, v pet, šest  ili v četiri, a legnem oko 11 v noći. Inače sam  noćna ptica. Zmislim se kak sam prikolicu graha obrala i do jutra sam ga strebila. Ove godine sam posadila  na jednem mestu, na njive,  20 kil krumpira,  i tri kile lučic,  pa sem dela još dve kile , onda i  mrkvu, grah, mahune, tikvice i buče. Na drugem je mestu zasajeno  četiri kile lučic, korenje, paprika, paradajz, zelje,  ter zelje, i 10 kil krumpira. Doma imam treći vrt, a   tu je plastenik u kojem  je 60 paprik,  50 paradajzov, a vani je kelj, zelje, blitva,  pori luk, vugerki. I dole  v jarki imam 40 kil krumpira,  i imam grah posajeni,  mali niski i visokoga imam- spominje Mica koja sve povrće isporučuje svojim stalnim kupcima u Zagrebu, na njihove kućne adrese. 

 „Vijetnamec“ Štijef čuva telića 

Što se živine tiče Mica hrani gujceka od 350 kil,  drugi, beli, ima jeno 250 kil, veli.   –Imam i 50 komadi čučeka za klati,  od krav imam ih četiri i alpsku teličku,  bikića,  imam i bika,   dvajst gusek, Štijefa i Juru za ljubav (dva vijetnamca, op.a.) , već je treća generacija. Štijef čuva telića i na njemu spi, a maček spi na pijesu. Onda ,  dva konje, kobilu i konja, stani i opani tak su lijepi. Imam dve koze i jarca , zajce, 12 rac, jeno 30 kokoši, denes sam hranila i snažila od jutra do pol dvanaest. Dopelala  sem prikolicu zelenoga i to su pojeli .Deca , kći i sin, mi veliju „naj, naj“, koga vraga sve to hranim, a ja velim da nemam toga ja bi vmrla. Gusaku govorim Miške, a taj žugec zločesti je vrag. Ščapi me za nogu – požalila se.

Danica je i legalna otkupljivačica gljiva, premda vrganj ne jede „jer je ljigav“. -Jem  sunčanicu, lisičku i maglen. Negda je v našim šumama bilo vrganjov kaj smo ih v košu nosili. Najela sam se ih kak mala. Mama bi ih narezala na šnite, krumpir je bil tak „debeli“ da ga nismo ni belili, samo smo ga oprali i deli v juhu. Zafriga je male spekla, na putru ili vrhnju,  i još je dela noklice. Tak sam se toga „do vrha“ najela. Bile je masne, a bila sam gladna. Nekak više nema vrganjov, preselili su se v šume kod Karlovca- kaže zagorska „žena za sva vremena“ koja voli i kuhati „i to ne male“. A voli se i zabavljati. Ne propušta nijednu umirovljeničku feštu. -Idem ak je to na večer. Ne morem prejti na cijeli dan. Kam ne morem, tam nejdem, ter nejdem – kaže Mica koja obožava „tanc“ i na svaku feštu dolazi u novoj odjeći. -Nejdem v s starem, jer Zlatarščani lučeju  kak sam oblečena. Jemput sam ih šokirala s cipelama. Na jednu nogu sam obula črlenu, na drugu črnu i to je bil pun pogodak. Bog te pitaj kaj su mislili – duhovita je Mica.