Čobani, negdje ih još zovu i pastiri su ljudi koji čuvaju ovce. Kod nas je malo čobana i njih malo može čuvati malo ovaca. Da je više čobana mogli bi čuvati više ovaca. To zna i naša draga vođica (valjda je to ženski rod od vođa? Ili je to umanjenica? Ili oboje? Ili nijedno?). pa je rekla da treba više ljudi čuvati ovce. Odnosno da bi bilo dobro da se prekvalificiraju u čobane.

Onda bi se moglo i više ovaca uzgajati. Kaj bi imalo dalekosežne posljedice po naše gospodarstvo. Isto tak kak nedostatak čobana malo po malo uništava gospodarstvo. I ne samo da uništava, nego je več puno toga i uništilo. Sama po sebi ovca je višestruko iskoristiva. Ovca ima potomstvo. Koje se naziva janje. I vrlo često se zna najti na jelovniku, bilo s ražnja ili možda ispod peke. Ovci možete uzeti i mlijeko. Na način da pomuzete ovcu. To mlijeko se može iskoristiti za mlijeko ili za mliječne prerađevine. I povrh svega ovca na sebi ima vunu. Koja joj stalno raste. I koja joj se redovito šiša. I od te ovčje vune dobiva se vuna. Onakva vuna s kojima su naše bake štrikale ili vuna od koje se delaju odijela u našoj tekstilnoj industriji. Od jedne recimo merino ovce more se godišnje dobiti oko 5 kila vune. A imamo oko 550000 do 600000 ovci.

Moram priznati da me je začudila ova brojka. Jer samo kolko sam natpisa diljem lijepe naše videl s ponudom paške janjetine, mislil sam da samo na Pagu ima barem miljon ovci. Točan broj se ne zna. Kaj za ovu državu i nije čudno. Mislim da se nekaj ne zna. Ne zna ni država točno kolko ljudi dela u državnoj službi. Ne zna premijerka ni kolko košta liter benzina. Da se vrnem ja na ovce. Kad pomnožimo vunu s brojem ovci dobimo da bi se pri nama moglo pobrati oko 3000 tona vune. Ali ostaci ostataka naše tekstilne industrije ne koriste domaću vunu nego ju uvoze iz Australije i Novog Zelanda. I onda se čudimo kak tekstilna industrija propada. A propada vuna s naših ovaca koju ovčari ili bacaju ili spaljuju ili daju raznim etno udrugama koje onda uprizoruju kak se nekad prela vuna, kak se štrikalo i kak napraviti vunenu igračkicu. No, pustimo sad čobane i pastire na miru, jer tak i onak ispadamo ovce.

Doma situacija nije baš najbolja. Svi ili jesmo betežni ili smo bili. Valjda ta nekakva viroza. Graciu je to prešlo skroz, a i Patriciju. Žena i ja se još borimo s tim, a Sandru je tek ovaj vikend zgrabilo. Svi su bili s tim pri doktoru osim mene. Još me samo nos malo muči. Malo curi, malo ne. A od silnog brisanja s maramicama več su mi se pod nosom rane napravile. Pa si ga sad nemrem normalno zbrisati.

Moram za kraj još malo o željeznici. Nikak ne razmem manevar koji h Zaboku na stanici delaju svaki dan oko podneva s cugom iz Stubice. Cug dojde na treći kolosijek. Kad se putnici iskrcaju onda taj cug prejde van iz stanice u smjeru Zagreba, stane čim izađe iz stanice, onda strojovođa iz jedne kabine prejde u drugu i sparkira cug na drugi kolosijek. Cijelo to vrijeme je rampa na prijelazu prek pruge spuštena. I nikak ne razmem čemu taj manevar. Koji je po meni potpuno nepotreban. Možda je to zato da putnici izađu iz vlaka na dijelu gde je peron povišen, da ne moraju iskakati. Ali isti taj efekt bi se dobil da cug dojde na drugi peron, tam gde inače stoji cug za (iz) Krapinu. Kad se putniki iskrcaju onda samo treba cug još malo pomaknuti napred i gotovo. Ali zakaj bi bilo jednostavno kad more biti komplicirano.

Zagorje