Razgovarali smo s Božicom Horvat (66) (rođ. Blažun), čiji su djed i baka davno kupili mlin i pilanu te se iz Zbilja Donjeg doselili u Tuheljske Toplice. – Koje godine su oni došli u Tuheljske, to ja ne znam. Dok smo bili mladi, to nas ni zanimalo, a sad pak više nikog nema da točno pitaš. Po pričanju, kada su došli ovamo, oni su kupili tada već postojeći mlin. Tko je bio prije njegov vlasnik, ne zna se. Deda i baka su to kupili, imali su mlin i pilanu, to je sve bilo na protočnu vodu. U toj velikoj kući jedno vreme imali su i dućan. Deda je bil kolar, drvom se bavil. Imam još jedan kredenc iz stare kuće koji smo uspjeli sačuvati, a koji je on navodno radil – ispričala nam je gđa Božica.

Iz sela pa i iz šire okolice ljudi su ovamo vozili žito u vrećama. – Još sam bila dete pa se toga toliko ne sjećam, no veli mama da su oni po cele noći znali mleti. Ljudi su dopeljali na kolima žito i onda su čekali celu noć dok su došli na red kaj se je to zamlelo, jer to nije bilo brzo. To je išlo onak brzo kak je voda okretala mlin, jer to je bilo na vodu, nije tad bilo struje. Danas ti to pokreneš i to se brzo smelje. Poslije je to moj otac malo moderniziral, ali u početku je sve bilo na vodu. Otraga je bil napravljen bazen kroz koji je prolazila ta voda, mogla se regulirati brzina kojom je voda proticala. Znalo se nešto pokvariti, onda je otac moral po zimi zagaziti u tu hladnu vodu pa se prehladil – prisjeća se Božica.

Mlin i pilanu je vodio Boženin djed Edo Blažun do 1943. godine kada je u previranjima Drugog svjetskog rata između ustaša i partizana, nažalost ubijen. Nakon što je djed ubijen, imanje je nasljedio Boženin otac Branko. Osim mlina i pilane Blažuni su tada vodili i gostionicu, a sobe iznajmljivali. – Bilo je strašno puno soba, imale su brojeve. Nekad smo i goste primali, iznajmljivali smo. Moja mama je to još radila, kad je 1954. došla kao sneha. Oni su se 1954. oženili, ja sam se 1955. rodila, baka je otišla živjeti u Zagrebu kod kćeri, tata je bil više oko mlina i pilane, a mama se bavila gostima. Nekad je bilo drugačije nego danas. Nekad si gostu ponudil da mu je čisti krevet i da si može nekaj malo skuhati, i bili su super zadovoljni. Mi smo čak i kravu tamo hranili. Štala je bila kraj pilane, gore prema bazenima. Mi smo po ljeti spali gore na štali, tolko je bilo ljudi koji su dolazili u toplice na ljetovanje. Iza kuće smo se stalno igrali u potoku. Celo je moje djetinjstvo bilo vezano uz vodu. Valjda sam prije proplivala, nego prohodala, jer smo stalno bili na vodi. Kad su žene na bari prale veš u koritima, mi smo se ko deca tam kupali. Kad im je voda odnesla robu, onda su ju znale najti pod kotačem ili dole u potoku – prisjetila se slika iz djetinjstva naša sugovornica.

Život uz bazen i potok nekad je imao i loših strana pa su Blažuni imali problema s poplavama. – Jedan je dan strašno padala kiša. Iza kuće je bila ta bara koja je imala veliki ispust. Kad su oni iz bazena ispuštali vodu, to se je diglo i voda je kroz veliku cijev otekla u potok. Niko od ovih iz hotela se nije setil da to ide otvoriti da digne, nek je od gore, s Mustačevog jarka došla voda i doslovce prošla kroz kuću. Mi u kući nismo imali jednih cipela, sve kaj je voda mogla odnesti, mi smo to po potoku tražili. Bilo je to prestrašno. Tada je dojuril pokojni Dragec Kovačiček, električar, a kak je mlin onda već bil na struju, onda je on došel kaj je isključil struju, jer smo se mogli i zapaliti – prisjetila se Božica.
Mlin i pilana prestaju s radom 1969. godine kada su srušeni jer se nisu uklapali u tadašnju viziju razvoja Tuheljskih Toplica.

Mlin i pilana radili su do 1969. godine kada se razbolio Božičin otac, a u posjed imanja dolaze tadašnji vlasnici Tuheljskih Toplica, firma „Astra Mašinoimpex“. – Ne znam koje su godine preuređivali bazene, jer se to odvijalo u više faza. Bara je jedno vrijeme bila naša, a onda su ju otkupili. Otac je već bil bolestan, kad su oni htjeli kupiti i tu našu kuću, tak da je u tom trenutku nama u neku ruku bilo dobro. Kuća je bila super, ali je trebalo strašno puno uložiti da bi bila održavana. Tu smo dobili zemlju za zemlju, to je nekad bilo hotelsko. Nismo hteli ići iz centra i onda smo ovo zemljište dobili pod račun i napravili kuću gdje živimo i danas. Onda su odlučili sve srušiti, jer da im treba prostora. Makar, meni je vječno žao kaj su to srušili, jer nisu niš dobili, a mi smo imali veliku kuću s dva vrta. Žal mi je jako, jer da su to ostavili, kuća je po arhitekturi bila puno ljepša od dvorca – sjetno je zaključila gospođa Božica koja je sačuvala fotografije, jedino preostalo svjedočanstvo ljepote ovog starog zdanja Blažunovih kojeg nažalost više nema.