Još jedan blagdan je za nama. Ko i svake godine opet nismo iz toga izvukli ono bitno. Dobro, nekima je najbitnije kaj je bil neradni dan. Uz to se poklopilo i lijepo, sunčano vrijeme pa su mnogi proveli vikend negde. Na moru, u planinama, toplicama ili gde več. Oni koji su ostali doma uglavnom su se u nedjelju ujutro s košaricama pojavili u crkvi. I da ne trošim riječi o tome, znate valjda i sami kak to sve ide.

Međutim, da li ja nisam dobro pazil na vjeronauku, a išel sam na vjeronauk i kad sam išel na pričest, ali i kad su deca išla i na pričest i na firmu, nikak se nemrem zmisliti gde je zeko u cijeloj priči oko uskrsa? Jajca su mi jasna. Ipak iz jajca nastane novi život. I picek mi je jasan. Simbolizira novi život nastal iz jajca. Ali kakve tu sad veze ima zajec? Nikakve! Nego smo i to preuzeli sa zapada. Jer smo takvi. Lako povodljivi. I spremni smo zeti kaj nam nešči ljepo zapakira i ponudi.

Da ne mislite kak sam nekaj posebno i ja sam užival u biranim, blagoslovljenim delicijama. A da bi sve to priredila žena je morala i malo mira imeti. Tak da sam ja h subotu umesto na utakmicu prešel s Graciom u šetnju. S početka je bilo se h redu dok se vozila h kolicima. Ali u jednom trenutku se več nije htela voziti nego hodati. Niti to nije veliki problem. Jer hoče pomoči h guranju kolica pa se drži za njih dok hoda. Problem nastane kad izgovori jednu od slijedeće dvije riječi: mene ili moja. Obadvije imaju isto značenje. Primi me i nosi. Nije ni nositi Graciu problem. Problem u tom trenutku predstavljaju kolica koja je prilično teško gurati s detetom na rukama.

Prvi radni dan nakon blagdana je i pada kiša. Ovaj put sam joj vesel. Jer ne moram zaljevati vrt. A nakon ove kiše bude sve to kaj je žena posijala počelo bolje rasti.

Prije ovih blagdana smo doma pokosili travu, poštucali živicu i malo sredili dvorište. Pa je žena i cestu ispred dvorišta pomela i počistila. Čini mi se da ona to preveč temeljito dela i ak bu još dva-tri put počistila cestu asfalt bu skroz nestal. Cesta je h takvom stanju da smo več morali po asfaltu i beton metati jer su nastale takve rupe da se nismo več mogli voziti normalno. Iako to več dvije godine spominjem jednom članu Gradskog viječa, pa iako mi je obečal da budu nekaj napravili, očito da je pozabil na nas. A morti zbog toga kaj svako malo spomenem naše gradske očeve i majke mi baš za inat nečeju to popraviti.