Da je Račan dal zrušiti ustaške spomenike valjda bi ga na križ deli, ali 'ak je to napravil Sanader nikomu nič. Zakaj?

Opet sme se mi Hrvati u stanju posvaditi i z drugemi i međusobno zbog gluposti. Ovaj put glupost su spomeniki, ali da njih nije bile već bi mi nekaj našli. Nas inače jake mučiju simboli. Spomenik nekakvomu Budaku ili Francetiću za tere večina ljudi uopče nije znala kaj su i 'ko su bili, dobija prva mjesta u vijestima domačih medija. Došli su nekakvi iber Hrvati z Kanade koji nisu prožvakali ni naš hrvatski kruh do kraja i mam dižeju spomenik sumnjivcu iz sive hrvatske povijesti. Da se razmemo. Moj stric, kojega na žalost nigdar nisam upoznal, bil je ustaša. To njegovo ustaštvo nikomu nije doneslo nič dobroga, najmanje njegovoj familiji. Po završetku rata k'o mlad čovek i otec četvero dece, zadojen ustaštvom boril se do smrti i to onda kad su ideologi i vođe pokreta teromu je pripadal odavno rep podvili, peneze pobrali i z Hrvatske zbrisali.

Postoji logika po kojoj bi se i njemu bez problema mogel diči spomenik. Ali nama to ne pada na pamet, jer smo svjesni da dober život koji je uskratil svojim nabližima ne bu nadoknađen nikakvim spomenikima. Dizati spomenike ljudima koji su v želji da se boriju za svoj narod prihvatili krive ideologije i slijedili krive vođe nema smisla. Moj pokojni stric denes ima svoj grob i ja mu barem na Sesvete vužgem sviječu, ne k'o ustaše neg k'o stricu kojega nigdar nisam upoznal.

Prije petnaest ljet, na žalost, opet je došle do toga da je jedna generacija morala podnesti žrtvu za opstanak nas Hrvata i naše države. Nisam se premišljal, znal sam kaj mi je dužnost i za razliku od rata prije, naša je borba imela uspeha i rezultirala je Hrvatskom državom tera je međunarodno priznata.

Saki rat ima svoje heroje i svoje zločince i čudim se da ljudima nije stale do toga da se našim herojima Domovinskog rata koji su pripadali pobjedničkoj vojski ne dižeju spomeniki, neg se spomeniki dižeju nekakvim avetima prošlosti koji su zgubili rat i koji nas još navek uspijevaju međusobno svaditi.

Zakaj ta familija koja je došla z Kanade opet v Hrvatsku nije podigla spomenik hrvatskom branitelju? Nije Mile Budak omogućil da se vrneju v Hrvatsku neg ljudi čiji su grobi još friški, čije kosti još nemaju imena, čije se mati još plačeju!
Zakaj ti i takvi ne pomoreju hrvatskim pobjednicima da lježe preživiju zaborav koji im je društve osigurale.

Ali ne! Branitelji koji su obranili i oslobodili Hrvatsku nisu bili dosta ekstremni, nisu podatni da ih se upotrijebi kad se nekomu v truc oče figa pod nos deti.
Potez koji je napravila Sanaderova Vlada normalen je čin za saku normalnu vlast. Probajte si zamisliti kaj bi bile da je to napravila Račanova Vlada?

Da je Račan dal zrušiti ustaške spomenike valjda bi ga na križ deli, ali ak je to napravil Sanader nikomu nič. Zakaj?

Valjda bi bile normalne da saka hrvatska vlast poštuje određene standarde i kriterije, da si znaju kaj se smije, a kaj ne, bez obzira 'ko na vlasti bil. Ali opet je nami najvažneše čiji je onaj koji ti jaši po glave.

Sanader govori da je veliki Hrvat makar nijednim svojim potezom nije to dokazal, dok Račan koji je na djelima bil veči nacionalista nije bil omiljen med «velikim Hrvatima». To je same dokaz kolike sme mi budale.

I dok se svadime oko naslova, a ne oko sadržaja, do tad buju drugi z nas bedake delali.