Muči me jedna stvar h tom Zaboku. Školarci. Pune školarce. Meni je sve jasne, deca se školovati moraju. Drage mi je da se h Zaboku, mojem Zaboku imaju de školovati. Same me interesira jedna stvar. Do ih i de školuje do toga časa kad dojdeju v Zabok? Naime, i ja sam mlada, prešla sam v Zaboku od vrtića do fakulteta kojega zgotavljam, i jake mi je žalosne videti da se moj otec, tvoj otec, moja babica, tvoj dedek, moraju micati čoporu školarki koje se rasprostreju po nogostupu kak moje ovce  na dvorišću pri bolje trave i iste tak mekečeju. Hdijen. H čemu je stvar, pitam se ja?

Najrajši čakam ljete i kad se deca s škole pobereju na praznike. Onda sam najveseliješa. Kad po trgu ideju same golubi i penzići. Njih volim, ideju po svojem poslu i ne smijetaju nikomu. Osim ak nijesu na becikljinu. Penzići, ne golubi. I te na ceste. Te je već drugi par cipul.

Sad me to sjetile da me muči još neke. Dakle, nije same jedna stvar. Dvije su. Pune školi v Zaboku. Osnovna, par srednjih, kakvih ti srce želi, faks. Raznorazna doškolovanja koje nudi Pučko otvoreno učilište. Sve je te ljepe i dobre. Dok te se ne završiš. I oćeš si posel najti. Onda ideš v jednu zgradu koja se zove Obrtnički dom, na prvi kat. Tam je Burza. Dojdeš, pokucaš, pitaš, prijaviš se. I od muke, kad vidiš de si je i ke si je, prejdeš v Diskaveri na kratkoga. Nije taj Diskaveri bezveze tam ak ste mislili da je. Ali spijete kratkoga i idete mam. Jer pogodite. Tam je sve pune školarce. I đuboks je tam. O glazbenom ukusu školarce nem, jer nisam sigurna dal vrijedi ona stara da se o ukusima ne rapravlja ili pak ona male noveša da su ukusi da se po njima... jelte, kak ovce kad bombone delaju. Inače, mađioničari su te ovce, z zelenja delaju bombone. Morti onda nije pravedne usporediti ih s školarci, koji pretačeju z šupljega h prazne dok ideju po ceste i ne mičeju se nikomu.

Ke me još muči. Muči me te ke si nemrem v Zaboku pojesti sladoleda kuglu za 3 kune kak je negda bil. I te je bila prava kugla, onak, da se vidla. Denes, za 6 kuna dobiš kuglu sladoleda koju moraš iti s povećalem v kornet sposušeni iskat. Zanima me, ke se dogodile sa sladoledem v Zaboku? Inače, de su Ledove škrinje sa sladoledem na kugle, da je te doj zadnji put videl, v Zaboku, negde drugde? E je sladoled zaprav odraz stanja v države? Stanja v Zaboku?

Pitam se. Ne znam de je zapele. Pogotove de je zapele sa sladoledem od pistacije. Volim pistaciju, zelenu farbu i zelenje općenite, morti su mi zate te ovce tak drage, i one te iste voliju. I male pomekečeju i dobre su. Razmeme se. Ovce i ja. Doduše, malom janjcu rogi zbijaju, pitanje kak se bume duge razmeli.

Od zutra, rogi buju zbili i meni. Jer zutra počinje norijada v Zaboku. I te me muči, pogađate. Odlazak v dućan, odlazak, bile kakav odlazak od doma, prolazak kroz Zabok i povratak doma, postaje nemoguća misija. Lake za mene, laktila se bum i roge pokazala, jer zbili buju, ne sumnjajte, ali ke s onim ostalim narodem kaj nemre v Zaboku normalne funkcionirati i kojem su rogi odavno zrasli i odavno otpali? Konfete, piva, brašne, voda, alkohol, pune alkohola, pune maturante, pune đubokse i pune, preveć svega za Zabok.

Bolje onda morti da tri dane doma presedim pod jabuku i gladim janjca, morti mi se bar on smiluje kad mu rogi zrasteju pak me ne natiraval kak maturanti s konfetami. Čekam bolje dane dakle. A školarci, pamet v glavu, riješiti sve na vrijeme, da čim prije prejdete z Zaboka, na more, h planine, bile kam. Za mirneši Zabok i mirne ljete, obostrane zadovoljstve.