Moram priznati da je iza mene još jedan tjedan. Koji ni po čemu nije bil poseban. Jedna klasična rutina. Kak sam delal popodne svako jutro sam se zdigal kad i žena, dok se ona rihtala za posel ja sam skuhal kavu.

Nakon kaj bi žena prešla na posel zbudil bi Patriciju, jer ona ima školu od 7 i nekaj, pa onda Sandru jer njoj škola počne od 8. I na kraju Graciu teroj vrtič počne kad ju tam dopeljamo. I tak saki dan. Iz čisto objektivnih razloga uspel sam i s cugom preti do Zagreba. Kad tam iznenađenje. Dojdem ja h Zaboku na stanicu, kad tam dolazi neki novi cug. Čisto pristojno zgleda. Videl sam ga i prije, ali samo na slikama. Sednem si nutra, a ono relativno udobno. Čuje se malo motor, ali nič prestrašno.

Čist fino i tiho motor dela. Ali sam primjetil jednu dosta lošu stvar. Sedel sam blizu vrata i saki put kad bi se vrata otprla dosta neugodno je i mrzlo potpuhnulo. Baš su mogli nekakva vrata deti između ulaza i putničkog prostora. Na cugu sam imel i neugodan susret s kontrolorom. Poslušal sam mužiku na mobitelu i kak sam imel slušalice nisam čul da ide kontrolor i da govori da je kontrolor. Kak ga nisam čul, tak je on mene potapšal po ramenu. Skinem slušalice i velim:
- Dobar dan.
- Kontrola. - veli striček u željezničarskoj uniformi.
- Dobar dan, izvolite. - velim ja njemu, nadajući se da bu rekel kaj zapraf hoče.
- Kontrola!! - veli on ljutito.
- Kakva kontrola? - pitam ja zbunjeno, jer ne samo da sam poslušal mužiku nego sam i usput oči počival i morti sam malo bil i zadrijemal.
- Kontrola prijevoznih karata!!! - počne kričati taj h uniformi.

Dal sam mu kartu, pogledal ju je, precvikal (iak ju je več i kondukter precvikal prije njega) i prešel dalje. Kak je bilo za očekivati i prema drugim putnicima je bil prilično nekulturan. Kaj da smo svi mi seli h taj cug samo zato da bi on mogel liječiti neke svoje frustracije.

Kak je opal friški snijeg prešli smo s Graciom malo van. Zeli smo i sanjke da ju malo vlječemo na njima. Ko za inat h subotu su mam počistili i ceste i nogostupe. Onda smo prešli h park teri je bil sav bijeli. Još nišči nije bil h njemu. Pa smo malo po parku vljekli Graciu. Prvo ju je malo vljekla žena, ali je brzo odustala, pa sam štrik od sanjki ja preuzel.

Da detetu bude zanimljivije nisam ju samo pomalo vljekel, nego sam se i zabežal. Nakon par koraka najemput su mi sanjke postale lagane. Obrnem se, a Gracie nema na sanjkama, nego leži h snjegu. Zgleda da ove sanjke kaj smo joj lani kupili imaju loš ovjes i da ne ležiju dobro h zavoju.